Medijsko (ne)obrazovanje

Pre dvadesetak godina ljudi su počeli da napuštaju život u svetu realnosti i polako ali sve više se prepuštaju komforu koji nosi simulakrum, virtuelna stvarnost medija u kojoj danas pretežno žive. Bilo bi logično da sa takvim izborom ruku pod ruku ide uputstvo za upotrebu medija u čijoj hiper realnosti živimo, bilo bi logično da se društvo zainteresuje za to koliko smo sposobni da tumačimo i razumemo svoje virtuelno okruženje, ne samo logično-bilo bi društveno odgovorno.

Interesovanje onih koji bi trebali da nam služe i da nas vode, međutim, sistematski izostaje već dve decenije. Nije ovo pitanje vezano samo za Srbiju, osim pojedinih pokušaja da se medijsko obrazovanje uvede u škole u Velikoj Britaniji, ni jedna druga država na planeti nije registrovala važnost ovog fenomena. Zašto? Ako bi smo rekli da ljudi od moći i vlasti (što danas nije jedno te isto) koriste naše neznanje kako bi nama manipulisali, proglasili bi nas za ludake i teoretičare zavere. Rizikujući ovo, usudiću se da kažem…

medijsko obrazovanje

U današnjem svetu, u kome većina ne može da obavi najjednostavnije svakodnevne aktivnosti, ako nije priključena na mrežu, prosečnog čoveka bi trebalo da zanima odakle sve te informacije dolaze i ko ih kroji, koliko su uopšte istinite. Ljudi međutim, masovno pokazuju nezainteresovanost i opijenost svim tim sadržajima. „Ako su rekli na televiziji, onda mora da je istina.“ Otkud ovoliko poverenje i koliko mediji danas uopšte zavređuju naše bespogovorno prihvatanje svega što nam se servira? Čovek se davi u vestima koje dobija iz minuta u minut, toliko brzo i intenzivno, da ne stiže da razmisli o njima a kamo li da ih kritički oceni i preispita njihovu uverljivost.

Mediji su pruzeli ulogu roditelja, škole, prijatelja… Televizija je moderno elektronsko ognjiše oko kog se okuplja porodica. Tako, potpuno drogirani pokretnim slikama koje emituju te plastične kutije, možemo da se ignorišemo, da zaboravimo na svet koji nas zaista okružuje, na probleme koji se u tom svetu množe, možemo da zaboravimo na sebe. Pitanje koje se nameće je: Da li to zaista želimo? Da li smo spremni da rizikujemo gorku istinu zarad slatke laži i konačno, ako je tako, gde će nas takvi stavovi odvesti?

Ljudi su podložni manipulaciji, ljudi žele da budu izmanipulisani, to nije nikakva novost. Nekad su ovu činjenicu koristile religije, onda ideologije, danas se svi klanjamo elektronskom Bogu- računaru. Ta sveznajuća sprava, koja ima odgovore na sva naša pitanja čak i pre nego ih postavimo, upravlja čovečanstvom. Ko upravlja njom? I koliko još pitanja se može postaviti o ovoj temi? I koliko još pitanja može biti ignorisano? Da li je moguće da smo sav napredak kroz istoriju ostvarili samo zato da bi mogli da prestanemo da razmišljamo svojim glavama i prepustimo se na milost i nemilost mašinama i šačici ljudi koji njima upravljaju? Zar je to bio konačan cilj? Da li to želimo da ostavimo generacijama koje dolaze?

Koliko medijsko obrazovanje može da promeni stvari? U jedno sam sigurna, više bi ljudi počelo da postavlja ovakva pitanja, a pitanje je uvek prvi korak ka rešenju.

Podelite ovaj članak

Pošaljite Komentar